-Na pitanje kako da ublažimo nasilje i njegove posledice, odgovor je da se to se ne može raditi od slučaja do slučaja, već se mora raditi programski, što znači da se mora početi od predškolskog uzrasta, kaže primarijus dr sci. medicine Petar Paunović, specijalista socijalne medicine.
Iako je opšti utisak da se o samom pojmu „vršnjačko nasilje“ nikada nije više govorilo a da škole nikada nisu bile angažovanije na prevenciji istog, podaci iz različitih izvora i dalje ukazuju da nasilje među decom ne jenjava. Naprotiv, svi pokazatelji idu u smeru toga da se beleži rast broja incidenata a da se starosna granica kada se deca prvi put suočavaju sa nasiljem, pada na sve mlađe uzraste.
Od ukupnog broja pritužbi upućenih zaštitniku građana tokom 2015. godine u oblasti prava deteta jedna četvrtina ukazuje na nasilje nad decom, objavio je Tanjug. Tokom prošle godine zaaštitnik građana je primio više od 100 pritužbi iz te oblasti.
Izveštaj ombudsmana iz 2011. godine, u kome se govori o vršnjačkom nasilju, pokazao da se 80 % đaka osnovnih škola susrelo sa nasiljem, dok se u srednjim sa nasiljem susrelo 60 % njih.
Deca se susreću sa različitim vrstama nasilja, ali se najveći broj pritužbi koje stižu kod zaštitnika građana u oblasti prava deteta, a koje ukazuju na nasilje, odnose na fizičko i emocionalno nasilje, odnosno zanemarivanje dece.
Fizičko nasilje je vidljivo i prepoznatljivo i deca i osobe koje rade sa njima lakše ga primećuju i mogu da reaguju, dok se postavlja pitanje koliko deca mogu da prepoznaju da su izložena emocionalnom nasilju.
Gde leže koreni nasilnog ponašanja, da li ih razvijamo u okviru porodice, da li smo, i u kojoj meri, svesni težine tog problema? Pitanja su mnogobrojna, a odgovori raznovrsni.
Ozbiljne posledice, kada se pojavi nasilje u školi, doživljavaju sva deca, poštedjenih nema.
Medjutim, mnoga deca ćute o nasilju koje im se dešava. O fizičkom nasilju, tučama, ali i o uvredljivim nadimcima i podrugivanju deca, uglavnom iz straha, nerado govore. Istraživanja pokazuju da je dve trećine dece doživelo neki oblik nasilja od svojih drugova, a da je 27 odsto dece izjavilo da u školi ima onih kojih se plaše.
Primarijus dr sci. medicine Petar Paunović, specijalista socijalne medicine, kaže da se rešavanju ovog problema mora pristupiti programski, zapravo mora se krenuti još od predškolskog uzrasta.
Kako bi se nasilje suzbilo, škola ne može ostati sama u rešavanju ovog problema.
„Opet se vraćamo porodici i školi. Porodica bi trebalo da ima topli, zaštitnički odnos koji će delovati tako da nema pojave nasilja. Isto tako u porodici treba primeniti nenasilnu disciplinu i tehniku tako da se problemi ne reševaju nasiljem. Roditelji se moraju ohrabriti da, u životu dece i mladih, primenjuju program razvijanja partnerstva porodice i škole, odnosno treba ohrabrivati vezu i partnerstvo porodice i škole“, dodaje dr Paunović.
Prema rečima doktora Paunovića, treba videti kako da se mladi, koji su pod visokim rizikom nasilja, druže sa vršnjacima koji nisu skloni takvom ponašanju i trba ih podsticati da razvijaju trajniji odnos ne bi li upravo oni uticali na ove sa rizičnim ponašanjem da se poprave.
„Trebali bi to loše društvo povezati sa našim detetom koje nije sklono rizičnom ponašanju kako bi se izjednačili u ponašanju i na taj način postali dobri“, kaže dr Paunović priznajući da to dosta idealistički i optimistički zvuči, ali siguran da ima šanse da se u tome uspe.
Istraživanje Unicefa u Srbiji iz 2014. godine pokazuje da je više od 40 % dece do 14 godina doživelo nasilne metode kažnjavanja i vaspitanja, a neka istraživanja pokazuju da su deca žrtve u 50 % slučajeva nasilja u porodici, dok 70 % dece trpi rodno zasnovano nasilje u školama.
Društvo mora postati svesno situacije da je nasilje ogroman problem, da se ne treba gurati pod tepih, već se uhvatiti u koštac sa njim.
„Kada se to postigne opet nam je potreban program bez kojeg ne možemo. Taj program bi sada imao sadržaje koji bi se odnosili na zaštitu dece i omladine, posebno u vezi nasilnog seksualnog ponašanja, ali i na prosvetnu politiku i bezbednost dece u školama. Pokušavali smo da to obezbedimo postavljanjem školskog policajca, medjutim nije uspelo. To pre svega možemo učiniti vaspitanjem, a to je proces koji traje na duže staze“, ističe dr Paunović i dodaje da društvu prioritetni problem mora biti nasilje.
„Društvo, pod uslovom da prepoznaje nasilje kao jedno veliko zlo, problem nasilja mora staviti kao prvi, prioritetni problem, kojim se treba baviti. Društvo zapravo mora učiniti neke konkretne stvari. Recimo, nasilju pogoduje upotreba alkoholnih pića, a ono što vlada ili lokalna samouprava, što mi kao društvo možemo je da zakonima i propisima utičemo na smanjenje upotrebe alkohola i prodaje alkoholnih pića“, zaključuje dr Paunović.