Kako sprečiti vršnjačko nasilje?

Učenik izboden u školskom dvorištu, Dete mi se iz škole vratilo krvavo, Roditelji devet dana ne šalju decu u školu zbog stalnih tuča, Škola kažnjena zbog propusta nadzora u vršnjačkom nasilju, Đaci čine, trpe ili posmatraju nasilje, Očevi uče sinove nasilju, Osnovci tukli vršnjake i otimali im novac, Devojčici stalo srce zbog ismevanja u školi, Učenici naoružani do zuba, Maloletnici sa kompletom noževa šetaju ulicama…

Ne, nije početak scenarija za neki film strave i užasa, već naslovi koje svakodnevno srećemo u srpskoj štampi, a koji oslikavaju praksu i našu današnju stvarnost.

Iako je vršnjačko nasilje nezaustavljivo uzelo maha, najveći broj škola ne reaguje na sve veću brutalnost među decom.

Nedavno se priča o Aleksi Jankoviću, dečaku koji je izvršio samoubistvo nakon zlostavljanja u školi, ponovo aktuelizovala. U Aleksinoj školi ponovo je došlo do slučaja nasilja.

-Niko nije sprečio nasilje. Tvrde da deluju po zakonu, uzmu izjave, i sve ostane na tome. Smatraju da nisu tu „da sude ko je od dece u pravu“, kaže jedan duboko razočarani roditelj.

Primarijus dr Petar Paunović, specijalista socijalne medicine, kaže da uopšte ne čudi zašto priča o vršnjačkom nasilju počinje od škole, jer kako kaže, ona je centar zbivanja svega onoga što se u društvu dešava.

Često se postavlja pitanje da li se i šta može učiniti i da li smo potpuno bespomoćni pred takvim zlom.

«Ono što je važno za svakog od nas je to da se nasilje može izbeći, kako u odnosima pojedinaca, tako i u porodici. Postoje strategije borbe koje su oprobane i uspešne, ali se odnose na takozvane duboke uzroke nasilja. Prvo, poklanjanje pažnje vaspitanju i obrazovanju dece, zatim ispravljanje neprimerenog ponašanja roditelja, poboljšanje uslova života, a ono što je posebno važno u našoj sredini to je da treba videti koji su to oblici i socijalne norme koje ohrabruju nasilje u porodici. Upravo sa takvim normama i običajima se treba uhvatiti u koštac», ističe dr Petar Paunović i dodaje:

«Mi smo često skloni da poštujemo tradiciju. Recimo, ako je neko dete neposlušno, da li ga treba istući? Neki smatraju da treba, slede onu da je batina iz raja izašla i da to ništa neće škoditi detetu. Medjutim, dete doživljava traumu i psihičku i fizičku, koja kasnije smeta njegovom razvoju. Sa druge strane, neko smatra da treba istući ženu i da je to takodje normalno, iako ne postoji razlog za to. Upravo ovakve neke pojave još uvek postoje i upravo sa tim obačajima i socijalnim normama se treba uhvatiti oštro u koštac».

Medjutim, prema rečima doktora Paunovića, istraživanja u toj oblasti su nedovoljna ili čak i ne postoje.

«Moram da kažem ono što je važno, a to je da mi nemamo istraživanja u toj oblasti, pa da možemo znati, na osnovu tih rezultata, kako ćemo i koju strategiju primeniti na našem području i na području Srbije i šta je to čime ćemo se uhvatiti u koštac i sa čime ćemo se boriti. Tu postoji još mnogo drugih stvari koje ne znamo», navodi dr Petar Paunović.

Vratimo se na kraju slučaju četrnaestogodišnjeg dečaka iz Niša, Alekse Jankovića, koji je 2011. godine sebi oduzeo život nakon osam meseci maltretiranja koje je trpeo u školi. Reč je možda o najfatalnijem primeru i epilogu vršnjčkog nasilja u Srbiji. Roditelji tvrde da su školu obavestili o tome i tražili rešenje, ali da nije bilo razumevanja i prave reakcije.

Medijska pažnja posvećena ovom slučaju podstakla je i inicijativu o donošenju Aleksinog zakona, koji bi trebalo da efikasnije reguliše rad stručnih službi u školama, definiše strože kazne za nesavesno postupanje obrazovnog osoblja, psihologa, pedagoga i direktora škola, kao i roditelja dece koja vrše nasilje. Ipak, da li je jedan zakon dovoljan da suzbije ovu pojavu i reši problem?

Pedagozi, psiholozi, oni koji se bave proučavanjem ljudskog ponašanja, karaktera, vaspitavanjem i učenjem smatraju da se protiv vršnjačkog nasilja najbolje bori neprestanom pričom o njemu, ukazivanjem i osvešćenjem ovog problema. Bitno je na vreme uočiti probleme, edukovati roditelje, kao i kadar koji direkno radi sa nasilnicima i žrtvama nasilja. Važno je i sankcionisanje nasilja, kako ne bi ispalo da je ono dopušteno ili čak poželjno.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*